Prokletstvo korone oduzelo nan je masu dragih stvari i još više dragih ljudi, a meni, razumit ćete, dan započinje tek kad popijem kafu. Ne bilo kakvu, nego lipi, dragi, gusti espresso. Na ove druge, turske, bosanske, domaće, instante, ne reagiran - voda s cukron. Deset minuti i španjulet, onda mi radi šta želiš. Prije espressa, nemoj mi ni 'dobrojutro' poželit!
Kataklizma je počela u rano proliće, najprije smo se odrekli širokih društava i kava na top-mistima, Rivi, Getu, Cankarjevoj... Povlačili smo se bliže svome kvartu, našoj dragoj Plakaluši i pamtin zadnja dva, tri dana, pili je u kavanici koja nosi ime – pazi simbolike – po Lazarici, a to je u starome Splitu bilo misto di su se izolirali zarazni bolesnici!
Onda je na snagu stupila karantena. Koja gruba rič. Život kakvi smo poznavali priko noći je nesta. Iščezli su ljudi i mista. Moga si potajno skoknit na kavu u Silvin vrtal i to je bilo sve od društvenih zbivanja. Sve se svelo na jednosatnu šetnju pustin gradon i praćenje crnih izvještaja Stožera. A crna kava? A espresso? A početak dana? Adio i ko zna kad...
Kako čovik u kriznoj situaciji počne ubrzano mislit tako san se i ja sitija da već trideset i kusur godina u obiteljskome srebru leži i škatula s čudnon aluminijskon napravon za espresso. To je sve šta san zna o njoj. Niti da se zove kafetjera. Srićon znan da postoji youtube i da za sve šta postoji tamo postoje upute za upotrebu. I bilo ih je, stotinu. Sprava je iz tri dila, na osan kantuna, pari da je ispala iz Apolla 11 kad su ono letili na Misec.
Moraš pazit da ne nabiješ kafu, jer bi moglo sve odletit u arju, a moraš pazit da ne ostane dugo na ploči jer onda se zagorči napitak, a triba pazit i kad čuješ ono brboćanje jer ni to nije dobar znak. A tribalo je pazit i da uzmeš baš pravu kafu za espresso jer bi sitno mlivena mogla zaštopat ono sito, a još više je tribalo vodit računa da voda u donjoj posudi nije priko sigurnosnoga ventila jer bi se moglo opet nešto dogodit, zaboravija san šta. Biće potres... Ka da kuvaš radioaktivne izotope a ne kafu.
Jedino šta mi je još palo na pamet je upomoć zvat Maju Medić, talijansku konzulicu u Splitu. Jer ako ne zna talijanska konzulica upravit s talijanskin aparaton, a ko bi triba znat?! I bio je tako.
- Moraš kuvat na srednju jačinu. Pustit da ogrglja do kraja i utrnit ploču. Inače kad prvi put koristiš kafeterjeru koju Talijani zovu mocca moraš tu prvu kavu prolit jer se moš otrovat! Ali ako nisi do sad, i nećeš. Ako ti ne uspije neće biti druge nego da dođeš u mene na teracu na kavu – dodala je konzulica još strašnih podataka.
Puknit, začepit, eksplodirat, grgljat, otrovat! Gledan u onu spravu i mislin se: 'Ma koji je tebe vrag donija na ovu planetu, tako opasnu. A tako i izgledaš!'
Još san dozna i kako se ne smi prat u deterdžentu, nego samo u vriloj vodi, a kad se uvati kamenac onda u razvodnjenoj kvasini, odnosno alkoholnome octu. Već je bila kasna večer, a sutra nema kafića. I nema druge nego odma pripremit makinjetu za ujutro. U ponoća i po pristavija san prvu pa prolija. Ala šta smrdi na aluminij. Pa drugu, pa treću, pa prolij. Cili stan je zavonja po lipoj kafi. Šta će susidi mislit, već je ura po ponoći a ovi manijak kuva i proliva kave ka da je lud!
Svanija je i taj dan. Pomalo san sve razvida, napunija, zavida. Stavija. Na lagano. Ulija u Jadrolinijinu čikaru koje su sve otočke obitelji čuvale ka relikviju, uspomenu s trajekta. Moja je sa 'Šoltanke', starinska, sa zvizdon, pravi raritet! Prvi dan espresso je bija tako, pitak, može proć. Ali otada svaki dan sve gori - daje na motorno ulje! Ajme gada. Mislin se šta je pošlo po zlu. Kako san čovik koji inače spizu dodatno niti cukri niti soli, nego samo bacin dva zrna cukra u kavu i to je sve. Tako ne znan u kojoj je škatuli u ormaru sol a u kojoj cukar. I ko zna dokad bi ja guca taj acid da me stari jedno juto nije pita:
- A di si ovo stavlja sol?
- Kako misliš sol?
- Pa ti ništa ne soliš, a ja nisan uzima.
- A jbga, ima bit da ipak solin. Kavu!
Morali smo provjeriti pretjeruje li Šarko, pa smo se pozvali na kavu...
Otada je pošlo nabolje. Skoro. Jer moja kafetjera je za šest čikara, a ja pijen dvi. Možda me zato vatala treskavica i obliva me ladan znoj kad bi je popija, žestoka brate. Ruši s nogu. Mislija san par puti da san dobija koronu. Fibru san mirija, a ona pala ispod 35 gradi! Ala koje avanture za skuvat kavu, mislit ćete sto posto da nisan normalan.
I tu nije bija kraj. Usrid opće blokade zove me prijatelj Kali da se vraća s Kariba s broda i da je vidija na fejsbuku moje štorije o kafetjeri, a da će ispalit bez espressa pa da bi i on naručija sebi jednu dostavon. Top! Taman i meni triba manja. Priporučija san mu najbolju marku, kafetjere 'Bialetti'.
Baš je Alfonso Bialetti, talijanski inženjer koji se bavija obradon metala, godine 1933. izmislija osmerokutni lončić za espresso iz tri dila koji je osvojija svit i dizajnon i dobron kavon. Pravi mokaljupci reći će van da osim te marke čiji je simbol brko s dignutin prston koji naručuje kavu, niti jednu drugu ne priznaju. Kako bilo, doša je Kali iz Amerike, a došla je i kafetjera iz – Brescie. I to baš u dane kad je cili svit pristravljen gleda u taj, sjeverni dil Italije, potopljen zarazon.
Poduzeli smo sve epidemiološke mire: čin je došla dostava, na parkiralištu smo isprskali paket dezinficijenson, otvorili, pa poprskali i unutrašnju ambalažu. Pa onda i kafetjere! Biž ča, ko zna šta je unutra i koje po tome kašlja i slinija! Danas je to smišno, ali ajde se ti siti onih dana paranoje... Poprska san doma i upute za upotrebu i garantni list. Ne ponovilo se.
Sad san već ovlada tehnikon i kafetjera nona Alfonsa kuvala je, grgoćala i brboćala punon paron – tri espressa, pravu miru. Kad odabereš prave i malo skuplje kave za espresso, guštima nema kraja. I nema straja. Puca samo dobra kafa!