Za neke je gledanje meča Tonija Kanaeta za olimpijsku medalju jednostavno bilo previše. Recimo za njegovu samozatajnu mamu Vedranu i stariju sestru Meritu koje uopće nisu ni gledale tu borbu!
- Puno je emocija u meni, sretne smo i ponosne, olakšanje je ogromno - uzbuđeno nam je pričala Merita koja nema običaj gledati bratove borbe.
- Ma kakvi, inače nikad ne gledam njegove mečeve. Pogledam ih tek kad dođe doma i kad smo sigurni da je sve u redu, da nema ozljeda. Onda svi zajedno gledamo. Preemotivno je. Tako je bilo i u borbi za broncu. Ni ja ni mama nismo je gledale. Tek kad su nam javili da je gotova, pogledale smo, jer iskreno srce bi mi otkazalo kolika je napetost bila! Malo sam plakala, pa šetala po kući, pa gledala nešto na laptopu... Okupirale smo si misli mama i ja čekajući...