StoryEditor

reportaža iz vrgorcaPoput Kineza na rižinim poljima, dok im Sunce ne ubije volju... Ovakav češnjak teško se nalazi, a od njega se može i dobro živjeti

Piše Vinko Vuković
7. lipnja 2022. - 11:26

Sve smo pretražili, ali badava. Od kuće do kuće smo išli, kucali, pitali, molili, kumili, ali ništa nije pomoglo. U cijelome Vrgorcu, u cijeloj krajini, a veće, ljepše i plodnije nadaleko nema, nemoguće je naći čeljade koje zna i hoće plesti luk. Pogotovo tuđi.

- Jesan li van reka! - viče Mate Dropulić.

Sav je prašnjav. I znojan. A ni mi nismo ništa bolji. Priznajemo da je bio u pravu. I da mu nismo vjerovali.

- Ne viruješ dok ne vidiš, jel’ da? A jel’ viruješ da je ovo najbolji luk šta ga zemlja more dat, nu - čupa Mate jednu glavu pa je vrti po dlanu, čisti i gladi, da je dobro vidimo sa svih strana.

Došao mu nekidan kod njega u Dusinu jedan iz Zadra, oduševio se, hoće odmah sve kupiti. Baš sve. Samo, reče, mora biti pleten.

- Ma, ko će ti ga splest, crni sinko. I da ima ko, još je zelen, ali čovik navalio pa navalio, čekat će on, a ja, šta ću, reko dici da metnu oglas - objašnjava.

I objavila djeca, na Facebooku. I ništa. Svakog vraga tamo možeš naći, ali nekoga tko zna plesti luk, nema šanse. A dobro je rodio. Matina njiva od 700 kvadrata sva se uzvrpoljila, ne može dočekati da je oslobode tereta.

image
Duje Klarić/Cropix

- Na kilo simena tribalo bi bit oko 15 kila luka - tumači.

Može se, veli, od poljoprivrede živjeti, i to dobro, ali uz samo jedan uvjet.

- Triba radit? - pitamo i pogađamo, naravno.

- Samo to i ništa više. Evo, šta bi sad vama falilo da znadete plest luk. Sidili bi lipo u ladovini i lagano pleli, apa, capa, a dnevnica iđe, 40 kuna po satu - jednostavno će Mate.

image
Duje Klarić/Cropix

Apa, capa i eto Mercedesa. U crnoj mrcini stiže Mateo, Matin sin, treba bježati iz polja, vatra s neba goni nas u hladovinu.

- Opa, bome se stvarno od poljoprivrede dobro živi - podbadamo.

- To? Ma, šta ti je to, 2009. godište, 550 iljada je proša, a u zadnje vrime i šuška nešto - odmahuje Mate rukom, nismo na pazaru auta.

’Rano moja’

Vraćamo se u selo. Prvo ćemo do babe Matije, Matine stare majke, ona se naplela, pa da nam pokaže.

image
Duje Klarić/Cropix

- Rano moja, a šta ću s ovin?! - čudi se Matija i nama, ali još više svome sinu.

Zeleni, svježi luk se ne plete. On lijepo miriše, njegovoj aromi nema ravne i nadaleko se “čuje”, ali da biste dobili spletenu reštu, vijenac, treba se dobro prosušiti.

A opet, nije Matiju trebalo dugo nagovarati. Prihvatila se posla i u trenu joj se sve vratilo. Ponovno je bila ona mala poslijeratna Matija koja je s 14 godina bila prisiljena otići od kuće.

- Moji su me poslali u Crnu Goru, da čuvam tuđu dicu. A ni u školu mi, rano moja, nisu dali ići. A dok sam išla, prva četiri razreda, najbolja sam učenica bila, najbolja u ciloj školi - prisjeća se.

Gorka nostalgija.

- Ćaća je navalio da me izvadi iz škole jer nije moga plaćat knjige, a triba mu je i neko doma za radit, a učiteljica me nije dala. Ni čut, i tužbu je bila protiv ćaće napisala. A ćaća je onda naša doktora koji je bez da me je prigleda potpisa da san nesposobna za školu, da san bolesna. Učiteljica tu više ništa nije mogla. I tako san se pristala školovat, a ko zna šta bi s menon bilo da san ostala, a opet, i ovako san svašta namakla, nisan zakazala - smije se.

Dobro je. Rane su zarasle. A zelena rešta gotova.

- Ne valja ovo, ali šta ću kad ste me natirali - vraća se u stvarnost, ali tek za kratko, amarcord je jači.

- E, rano moja... Da samo znate koliko san ih ja saplela. Ja i moja svekrva. Sidi pa pleti. I tako po cile dane. A u Vrgorcu nije bilo žene koja nije znala plest. Znan jednoga šta je i kuću na takvin trudima sagradio - govori Matija.

image
Duje Klarić/Cropix

Drago joj što smo došli. I ne treba nam, savjetuje, dalje tražiti.

- Plest luk još malo ko znade. Stariji su pomrli, a mlađi ne znaju, a ako ko i zna, neće. Ne triba in, nije ih muka natirala - zaključuje Matija i pušta nas dalje.

Hoće Mate da mu i kuću vidimo. Bazen je gotov, a pločice se taman postavljaju.

- Opa, iz poljoprivrede se vidi i turizam - opet podbadamo.

- Ma, jok, ovo je za mene i moju familiju, da imamo di odmorit - brzo uzvraća.

A cijeloj familiji Dropulić, a u Mate su tri sina i supruga Mirjana, zasukani su rukavi. Drukčije ne može. Ako hoćeš Mercedes i kuću s bazenom. Šteta je tek što nitko ne zna plesti luk.

Oglas je dao i Ante Grljušić. I on gleda ima li koga. Ima vraga.

image
Duje Klarić/Cropix

- Javila se bila jedna pa ništa - sliježe ramenima.

U njega su manje količine. No, i to treba splesti.

- A šta da ti rečen, a da te ne lažen. Nema pa nema. A biće još i gore, bolje sigurno neće - kaže Ante.

Zadruge

I on je pobjegao u hladovinu, pod trešnju. Sva se crveni. Tko bi pored nje o luku razgovarao. Možda Antini roditelji, eno ga taman čiste. I bogme će se načistiti.

- Vidiš ti kako je moj Ante svoju mater na dnevnicu stavio, a? - diže glavu Grljušićka pa zajebava.

Prije bi crkla nego ime rekla. Bili su kod njih na Pčelinjaku već jedanput novinari, s televizije, “onaj Đuzel” je bio, pa su, veli, sve naopako objavili.

- Neću više na televiziju, evo ti njega - pokazuje na muža Juricu - neka on govori.

A Jurica Grljušić mudar je čovjek. I učen.

image
Duje Klarić/Cropix

- Nema nama sriće dok se zadruge ne vrate. Nekad se i od branja vriska moglo živit, a sad ne možeš pored sveg ovog blaga - zbori Jurica i pokazuje na zlatnu vrgoračku dolinu.

U Bavarskoj ovakvi poput Grljušića jodlaju od sreće po cijele dane, a u Dalmaciji vrte glavom u nevjerici. Ne sprema nam se, uvjeravaju, ništa dobro. A za sve je kriva politika. Ona malome čovjeku nikad kruha nije dala.

- Prije je bio BG, a sada ZG, sve je to isti đava - na sklizak teren dolazi Grljušić, a luk se sam neće očistiti.

Idemo probati, pomoći, kad je Grljušićkina stolica ionako upražnjena.

- Je li ovako dobro? - pitamo.

- Nije - odgovara snogu ona.

Svaki luk je vašem reporteru ispratila. Svaku prljavu mrvu odmjerila.

- Od tebe više šćete nego koristi - nakon nekog vremena je zaključila.

image
Duje Klarić/Cropix

Da nije Hercegovaca, govore Grljušići, malo bi se luka u Vrgorcu ubralo. Da o jagodama i ne govorimo.

- A i njih je sad stislo. Markice, porezi i ništa im ne ostane, ne isplati im se dolazit - zdvojno će.

Ukratko, posla ima, a radnika nema. Svugdje ista slika. A roba prvorazredna. S obje strane Biokova.

- Nu - nutka Ante - pomiriši pa neš drugi put pitat koja je razlika između luka i luka, ovo je najbolji šta ga zemlja more dat, nije na njega palo ništa osim ljudskoga znoja.

U Vrgorcu je, neka svi oproste, kralj luka ipak samo jedan. Anel Krešić. S kratkosilaznim e. I svoju stranicu na internetu ima. Fanovi mu dolaze sa svih strana. Luka daj, luka daj!

- Ovo ovde šta vidite dat će nekih deset tona, dobro je to - skače Anel iz traktora da nas pozdravi.

I on je oglas dao. Džaba.

- Ima nas sad u polju četvero, a tribalo bi nas desetero, a štaš - nemoćno će.

Njegove su njive u Orahu. Dobro im je. Matica ih topi, a stručne ruke obrađuju. Taman za...

- ...najbolji luk na svitu, nu, boljeg od ovog zemlja ne more dat - pokazuje Anel, a i ne zna da smo ga se mi već nagledali.

image
Duje Klarić/Cropix

Kad je onomad prvi put bio posadio 80 kila, nije znao što bi s njim.

- Slučajno mi došlo, skroz. Reko, aj da probam, šta te košta, a kad je rodilo, uhvatio sam se za glavu, šta ću sad s tolikim lukom - smije se sam sebi.

S obzirom da nije znao što bi s lukom, dao ga je na Njuškalo, tko išta plati neka nosi. I odnijeli su, sve. Doslovno razgrabili. Šokirao se Anel kad je shvatio koliko je luk tražen. I nije čekao s novom sadnjom, samo što je sad malo pojačao nasade.

- Stvarno se ne mogu požalit kako mi ide. Kroz sezonu na razne adrese pošaljen oko pesto, šesto paketa - hvali se, ima i s čime.

Zvoni mu mobitel. Kao namješteno. Dogovara isporuku.

- Ostavite podatke da vas upišen. Na stranici, tako je, sve tamo piše. Počinjemo slat sljedeći tjedan, ali bojin se da vi na red ne možete doć prije sredine sedmog jer stvarno imamo puno toga za poslat - objašnjava, a kupcu odgovara.

Posao je sklopljen. Možemo nastaviti.

image
Duje Klarić/Cropix

Kinezi

- Na pijacu se ne isplati ić, kome da ja na pijaci prodan ovoliki luk, to je samo gubljenje i vrimena i živaca - napominje.

Njegova ekipa ne staje, malo ih je, ali ne dopuštaju da se to primijeti.

- Danas i jučer smo izvadili oko tri tone - ponosno će gazda.

A tek su počeli. Sagnuti poput Kineza na rižinim poljima. Od pet i pol ujutro do deset, dok im Sunce ne ubije svaku volju.

Ne spominjemo ih, naravno, bezveze. Kineze. Jer, njihov luk dominira, proširio se hrvatskim trgovinama poput peronospore.

- Znaš da se to ipak minja, sve više se traži ovaj naš luk. Možda i zbog korone, ali neka je. Evo, meni su mušterije uglavnon prodajni centri i restorani, a kako i neće kad se ovo, nu, ne može usporedit s kineskin - opet nas nutka.

Pitamo zašto je kineski luk onako bijel.

- Da zašto, zato šta ga izbjeljuju da duže traje, eto zašto, tretiran je da izdrži - stiže odgovor.

Dopingirani kineski luk, dakle, pomalo gubi bitku s našim vrgorskim. Koji je skuplji, a zapravo, tvrde svi naši domaćini, prejeftin.

- A šta je to, 35 kuna kilo u rinfusi, a 40 pleteni, ako ga ima ko splest, nemojte mi samo reć da je to skupo - opominje.

Nećemo. Nemamo ni pravo pored Lepe Brene i Nade Obrić. Je, baš su tako rekle da ih predstavimo. Draga i Kristina, Anelove radnice, ne daju puna imena da ih Anelu ne bi tko preoteo.

Plesti ne znaju. Da im je govoriti, teško bi ih čovjek platio, a ovako, ništa.

07. lipanj 2022 11:36