Eno, vidin, cijevi ukopovaju. Onda, svitu, oće li voda? – mimoišli smo se s radnicima i bagerićima što čeprkaju uz cestu kod groblja.
Selo dotura Luigija
– Oće, kad kiša pane – smije se Šimun Leskur. – Ko u to, dragi, viruje? Pušti ti šta oni rade, ja to doživit neću...– Ni mi – domeću drugi.
– Čekaj, pa neće valjda vas jedine u Europi bez vode ostavit? – pitam.
– A, možda će je Ževrnja dotrat? – odgovaraju.
– Nu, fotograf slikaj ovog zgubidana iz Europske unije – zajebavaju Joška, a njemu drago.
– Onda, oće li doć ovi vodovod s 21. stoljećem i do vas? – ne odustajen.
– A, đava će ga znat. Eno ti unutra odbornik, pa od njega kreni – šalju me u butigu, a tamo se, za blagajnom, nadlaktio Branimir Kapitanović. Velim mu da u njegove Kapitanoviće i neka druga naselja vodu nisu dovukli ni brkati Franjo Josip, ni maršal Tito, general mu Franjo, ali možda će zato Portugalac Manuel Barroso.
– Ma, nema Unija veze sa tin – ne prihvaća Branko šalu. Kao vijećniku Općine Muć, razložiti mu je kako stvari stoje. Ono što ovaj novinar već zna jest da je cifra pozamašna: oko 40 milijuna kuna stajao bi vodovod što bi povezao raštrkana sela.
– Može svit kritikovat načelnika koliko oće, al on je jopet dobija izbore, a vodu samo država može riješit. Znaš ti kolika je mućka općina, tri i pol puta veća od splitske, a nema dvi iljade ljudi, pa ti aj vodu svakomon dovedi! Ko će to isfinancirat, Općina nikako. Evo ima i po godine rade, a sad oće li bit para... Kad će vodovod, a kad će cesta Solin – Klis, rade je dvadeset i pet godina, a Karamarko o podvodnim tunelin priča. Šta cestu njegovi nisu napravili? – ne da Kapitanović na načelnika Stupala, veli, čini on sve što može, “evo, vidili ste, glavni vod iđe, a sad kad će se to razvest do kuća, polako, napravit će se...”
A mi polako prema Bulićima, par stotina metara uz brdo. Stari Ivan potjerao pred sobom kravu i vola na lokvu, jer druge vode nema.
– Kako vi bez vode, barba, jel blago žedno? – sve se odmičem od krave koja maše repom ne bi li otjerala i dosadne mušice i još dosadnije novinare.
– A, evo dođen ovde š njiman na lokvu, pa ji napojin. Narod je Smrduša zove – kaže Ivan Bulić i maše štapon za šaruljom, a mi se zagledasmo u baruštinu, pa skoro noseve začepismo. Dobro vele – Smrduša. Na pitanje hoće li voda konačno i do njih, u zaseok odakle korijene vuče i Doktor Luigi, olitiga Karlo Bulić, stari Iko sliježe ramenima. Veli, do sada nije, a ubuduće... ko će ga znat?
Možda imenjak i prezimenjak mu Ivan Bulić, kojeg smo zatekli kako kosi travu. Uređuje susjedovu zemlju, a znoj ga oblio, podne će, teško se diše.
– Nisan dobra zdravlja, ovdi ja gumu iman. Nu, di me rizalo. Ne mogu više radit ka šta san moga, a opet zove ovi pomozi, oni, aj tamo, vamo – pokazuje Ivan di ga je “operisalo”, a što mu se sve izdogađalo, sretan je da je i živ ostao. Dica mu u Kaštelima i na Braču, a on u Gornjim Bulićima – tu je naša svoj mir.
– A, ne virujen ti ja u vodovod. Ostat ćemo mi na čatrnjan i Smrduši. To će oni doli glavni vod do crkve dovuć, nema nami gori u brdo. Skupo je to, a nas ovdi petnest-dvadeset ostalo. Sama starčad. Dođe kogod iz Splita vikendon, a vidiš, priroda je lipa, moga bi čovik tu svašta radit.
– Samo da je vode...
– A, znan. Priklani napadalo, nije se ova sušnica vidila, snig sve zatrpa, smeja, a vode nema, cisterna ne mere uzbrdo. Muka Isusova – žali se Ivan, a susjed Marko se smije. Obišli smo i njega. Mačak mu i pas oko nogu plaze, a on nas nudi vinom, pivom, a mi bi vode.
Voda iz fonda
– Digod se ja naša, vode nema. Šta govoriš, raport iz Europske unije di nema vodovoda? Nisi mora doć u Buliće. Ja san priko zime u Sućurcu, ni tamo vode nema. Kopa san bunar šezdeset metara dubok u Kaštelin. I kad je nije Berket dovuka, neće ni drugi – odmahuje rukom Marko Čolak, invalid rata i dragovoljac, pa me pita jel još žestoko napadan vlast ili sam se uvjerio da sve skupa nema smisla, a tako i Marko misli kad je vodovod u pitanju.– Ma, doć će đavla voda. Doli do sela nešto, ovde gori ništa. Uvik se ode teško živilo i živit će se. Pokoj duši ćaći šta nas je othranija na junićima koje bi iz Travnika po tri dana u Ogorje gonija. Pa jih malo dohrani, pa prodaj u Zadvarje, u Sinj. Ovi su ti ljudi sviman dobri samo kad triba branit, dat nešto, otkinit od sebe, a njima niko ništa pružit. Eno ti dole u Šundova, u Jure, ukopano mladosti šta je izginilo u ovomen ratu, a tako je bilo i u onomen prije.
Pa, ako za nikoga, za hvalu njima je tribalo vodu napravit – veli pošteno dobri Marko. Pitamo ga misli li bi li Europsak unija napojila žedni ogoranski kraj kad to već hrvatska država i pokojna Jugovina napravile nisu?
– Može bit da bi oni za vodu iz fondova dali. To je čoviku osnovno – logično rezonira Čolak, a novinar se napio iz njegove čatrnje, pa zaključio da je voda bolja negoli splitska koju naveliko hvale.
– A di ćeš vode do kišnice – konstatira Marko. Međutizin, susjeda mu Marija Bulić i sestra joj Nevenka u dug su pale zbog vode. Našli smo je di u lavoru suđe pere.
– U mene ima blaga puno. Svako deset dana meni cisterna triba. Ne mereš bez vode, jarići bi krepali. A da vidiš u ovog jednog rogova. Vliki! – pokazuje Mare, pa otklopi bunar što je skoro presušio. Desetak cisterni liti njojzi triba.
– Cisterna 170 kuna dođe, ja čoviku daden i dvista, al neman više, mala pensija u mene i bolesne sestre. Zbog vode san trideset lljada kuna dužna. A šta ću ja sama s njom jadnom? – širi ruke žena, pokazuje krov koji propušta.
– Nu, vidi kako se nakerija. Ko će meni to popravit? Bili tu ništo, čačkali bezveze. Cilu zimu kiša pada po meni, a vode neman. Jel to ludo? A, jesan se ja puno uzgovorila? – drago joj što su je bar novinari obišli kad se u Buliće, osim vikendom kad njihovi iz Splita i Kaštela dođu, slabo navraća. Zato, Barosso dragi, svrni! Nije ti EU samo Atomium, Big Ben i Jelačić plac, ima nas i po bespućima povijesne (neo)zbiljnosti: žedni smo ti vode, a može i ladne pive.
